O meni

Milena Budjevac - Decji psiholog

Da se predstavim

Ja sam Milena Buđevac, psiholog i dečji psihoterapeut.

Radost i lepotu rada sa decom iskusila sam radeći u jednoj novobeogradskoj osnovnoj školi, nakon čega sam rešila da upišem i master studije iz te oblasti (školske psihologije). Radeći na SOS dečjem telefonu za pomoć žrtvama vršnjačkog nasilja sam se uz izazov, ali i zadovoljstvo, bavila savetodavnim radom dece i roditelja.

Znanje i veštine savetodavnog i psihoterapijskog rada bogatila sam učeći različite pristupe od domaćih i stranih predvača i škola - Dečiji integrativni pristup, Nedirektivna terapija igrom (Child-Centered Play Therapy), Filijalna terapija (gde obučavam roditelje kako da oni sprovode terapijsku igru sa svojom decom), Terapija igrom za decu čija igra nije dovoljno razvijena ili imaju neke mentalne izazove (Learn to Play Therapy), a ranije i Konstruktivistički psihoterapijski pristup gde sam završila osnovni nivo koji mi pomaže u radu sa roditeljima.

Kroz igru i tehnike razumljive i prilagođene deci, radim na rešavanju raznih razvojnih i sredinskih izazova, i zajedno, uz pomoć i saradnju roditelja, dolazimo do rešenja problema i osmeha.

Nikada neću završiti sa učenjem, stalno me nešto novo vuče. Volim da čitam, vozim biciklu i ronim. Volim Savski kej u Beogradu i svaki proplanak na Tari. Kao mama dvoje dece, trudim se da primenim sve što znam, ali mi ne polazi uvek za rukom. 🙂

Misija i želje

Želja mi je da svojim radom, kroz dečju psihoterapiju, psihološke radionice za roditelje i savetovanje roditelja utičem na jačanje porodice, podržavanje dece koja se suočavaju sa nekim nelagodama ili bolestima, kao i da ohrabrim roditelje tamo gde je potrebno (a naročito mame, koje su u našem društvu obično većinski zadužene za brigu o deci) kako bi što više uživali u odrastanju svoje dece i kako bi i oni rasli uz njih.

Pored toga, volela bih da ljudi osveste da javiti se psihologu ili psihijatru kada imaju neki problem je isto kao i javiti se lekaru opšte prakse zbog kašlja ili temperature. Nije sramota osećati se potišteno, uznemireno ili bezvoljno. Mnogo je uzroka i okidača u toku života koji nas stavljaju na test, a zašto ne bismo koristili priliku da rastemo i razvijamo se ili bar samo da se osećamo dobro?

Zato, ne da nije smak sveta potražiti pomoć stručnog lica kada prepoznamo da nam je potrebna (za nas lično, za našu porodicu ili decu), već je to znak zrelosti i moći da problemu “stanemo na crtu” i stvari pokrenemo u pozitivnom smeru.

Situacije kada mogu da vam pomognem

Situacije kada mogu da vam pomognem:

  • Izmenjeno ponašanje usled promena u porodici npr. razvod roditelja, rođenje drugog deteta, selidba ili smrt nekog od bližnjih (ili čak ljubimca). Dete se povlači u sebe, postaje plačljivo, razdražljivo, ćutljivo ili pak agresivno, stalno ljuto, odbija da sarađuje…
  • Promene nastale usled stresnih i traumatičnih događaja (blažeg ili jačeg inteziteta – smeštanja u bolnicu, saobraćajne nesreće, zlostavljanja od strane vršnjaka, člana porodice ili nekog drugog, zanemarivanja…)
  • Agresivno ponašanje i brze promene raspoloženja deteta (lako se razbesni, viče, vređa druge osobe, nema mogućnost samokontrole, baca ili lomi predmete, baca se na pod i “histeriše”, udara druge osobe, tuče se sa drugima ili povređuje sebe...)
  • Anksiozno, napeto ponašanje (stalno zbog nečega strahuje, opsednuto je nekim problemom, stegnuto, uznemireno, teško se odvaja, plačljivo je, nervozno, ne može da se fokusira, ne želi da razgovara ili razgovara samo sa članovima porodice dok sa drugom decom u parkiću ili u vrtiću/školi ćuti ili eventualno šapuće)
  • Strahovi (od mraka, životinja, lifta, smrti…)
  • Nesamostalnost, nesigurnost i nisko samopouzdanje deteta
  • Neprilagođenost u vrtićku/školsku sredinu (ne ostvaruje dobar kontakt sa nastavnim osobljem ili drugom decom, odbija da obavlja školske obaveze, ne želi da ide u vrtić/školu, iskazuje bunt, ne poštuje pravila i granice)
  • Teškoće u učenju i smanjena motivacija za učenjem – problemi u praćenju nastave, problemi sa koncentracijom ili poštovanjem pravila rada na času (ne može da sedi mirno, ometa druge…)
  • Promena ponašanja i emocija deteta usled neprihvatanja neke telesne bolesti (npr. razne vrste invaliditeta, alergije, celijakija, srčanih mana) – dete ne prihvata svoju dijagnozu, ne želi da postupa po savetu lekara; ili se teško nosi sa bolešću nekog od članova porodice što dovodi do promena u funkcionisanju deteta
  • Mentalni izazovi i razvojne teškoće – deca iz autističnog spektra, nezrelost u opštem razvoju ili specifičnim oblastima, ADHD, sniženi intelektualni kapaciteti
  • Pojava telesnih simptoma – nemogućnost kontrole ili zadržavanja stolice, nekontrolisano mokrenje, problemi sa spavanjem ili ishranom, kao i bolovi u stomaku ili glavi koji su psihogenog a ne medicinskog porekla
  • Drugo